Sportska ličnost 2021. godine po mnogima je – Dragan Stojković Piksi. Opravdano. Već posle mesec dana radi u ulozi selektora vratio je veru u fudbalsku reprezentaciju, a onda za nepunih 10 meseci bez poraza odveo Srbiju direktno na Svetsko prvenstvo.
Mundijal u Kataru je od 21. novembra do 18. decembra, a isčekujući prijateljske utakmice, rođeni pobednik, kakav je bio i ostao Piksi, odgovarao je na naša pitanja.
Kad pominjemo Svetsko prvenstvo, Vi ste nekako simbol Mundijala – nosili ste čuvenu desetku SFRJ na SP, bili ste kapiten SRJ na SP, sada ste kao selektor odveli Srbiju na SP. Teško je uporediti tri ere srpskog fudbala, ali sigurno ima sličnosti?
“Uvek kad se bavite ovim poslom, kada ste profesionalac, razmišjate o uspehu. Tako je bilo kod mene i u SFRJ, i u SRJ, i sada u Srbiji. Ako pravimo neko poređenje, nema neke velike razike, jer su očekivanja i odgovornost isti, uvek veliki”.
Na Marakani ste se proslavili kao fudbaler, tu ste bili predsednik, a sada ste na tom stadionu bili i selektor. Šta vam je sve prolazilo kroz glavu dok ste izlazili iz čuvenog tunela?
“Svaki put sam bio veoma fokusiran na ono što nas čeka, a to je utakmica. Imao sam dovoljnu prisebnost da emocije ostavim po strani. Jeste bio čudan osećaj, pogotovo na debiju protiv Irske, ali to je bilo više zbog praznih tribina. Bitno je da smo i ja i ipak osećali podršku javnosti, a i mediji su bili pozitivno raspoloženi, što je jako važno za ekipu”.
Sigurno iz poštovanja prema igračima prethodnih generacija nećete ovo tek tako potvrdili, ali nekako od vašeg vremena pa sada do Tadića naša reprezentacija nije imala pravu desetku, biti pravog kapitena. Svaka čast Stankoviću, recimo, ali opet je I u njegovo vreme tu nešto falilo?
“Stanković nije bio desetka, osim što ju je nosio na leđima. Ali ok, slažem se… Ta desetka jeste zaista bitan šraf u ekipi. Igrač koji je nosi daje mu se na važnosti, to je igrač koji ima fudbalsku intiligenciju. I tačno, nismo imali tu kreativnost na sredini terena. Ili smo je imali, ali nismo znali da je iskoristimo. Tadić je u ovim utakmicama pokazao dosta, u prethodnim takođe, njehova lakoća i mekoća mnogo znači ekipi”.
Šta reći o atmosferi u reprezentaciji. Stiče se utisak da je konačno – idealna. Videli smo čak I da je nekakva igrica Mafija ujedinila igrače. Je l su Tadić, Mitar i družina možda pozvali i vas u mafijaški klan?
“Čuo sam da se deru, viču, dok igraju, nemam pojma šta sve rade. Kad sam ih pozvao da vidim šta rade, čuo sam za ime koje mi se ne sviđa, ali dobro, bitno je da pravi pozitivnu atmosferu. A ta pozitivna atmosfera mora da ostane i ubuduće. I ostaće”.
Setimo se vaših igračkih dana – čime ste vi kao kapiten pravili atmosferu, koje su igre ili zanimacije tada postojale?
“Nisu postojale ovakve igrice, ali je postojalo prijateljstvo i poštovanje među igračima. Nikada se nije desilo da postoiji klan ili konflikt između igrača, pa samim tim ni narušena atmosfera”.
Osim što ste trener, nekako ste i psiholog. Ipak, čini se da našim klubovima i reprezentaciji nedostaju profesionalni sportski priholozi. Srbija može da bude ponosna na Sašu Sredanović, koja s uspehom radi u La ligi – posle Atletik Bilbaa, sada i u Real Betisu.
“Jedan od predmeta kada upišete trenersku školu je psihologija, koji sam ja ozbiljno shvatio. Imao sam odličng profesora. Psihologija je bitna danas mnogo, s obzirom na broj utakmica i pritisak između mečeva. Igračima je potrebno tako nešto. Vodio sam organizaciju kao što je Savez, klub kao što je Zvezda, bio član UEFA I FIFA… Imam iskustva, pa sam ujedno i trener i psiholog. Ali slažem se da je ta uloga sportskog psihologa itekako poželja u našem fudbalu, našim klubovima, pa i reprezentativnim selekcijama. Mi fudbalski kvalitet posedujemo, ali je potrebno srediti te fudbalske glave kad se okupe na jednom mestu”.
Šta kažu supruga, ćerke, unuke… Sigurno je njihova podrška neizmerna.
“Njihova podrška je najvažnija. Sama odluka da prihvatim puziv za selektora je zahvaljujući i njima”.
Je l ste svesni da ste već tri decenije otac i nekoliko godina već deda? Je l su unuke uopšte svesne ko im je I šta je deda?
“Nisam svestan uopšte, jer se ponašam kao drug s ćerkama i sinom. A tu su i unuke, male su, ali su svesne da im je dada to što jeste. Mlađa ne, ali starija da. Jutros me je baš pitala “deda, deda, je l opet ideš na televiziju” (osmeh)… Pa pita “je l mogu opet da te gledam” (osmeh)… Lepo je to. To je najlepša stvar koja može da se desi čoveku, porodica je sve.
Posle duži niz godina spojili ste više dana i meseci u Beogradu. Kakav je sada život u prestonici?
“Ja sam oduvek između Pariza i Beograda. Moje adresu su i u Pariz i u Beograd. Jeste, uloga selektora me je vratila u Srbiju, pa je dobro je što smo nosili kovid maske da me ljudi slabije prepoznaju (osmeh)… Šalu na stranu, primećujem pozitivnu reakciju ljudi, pa se pitam šta smo mi to uradili da me ovoliko podržavaju. Ali očito je ljudima malo falilo. A baš zbog toga malo sam i rešio da budem selector. Kao što znate verovao sam da ćemo napraviti nešto što će se pamtiti.
Svraćate li u zavičaj, u rodni Niš, u ulicu gde ste dobili nadimak Piksi po crtanom junaku Piksi i Diksi? Obišli ste ceo svet – bukvalno, kako danas gledate na Pasi poljanu?
“Kako da ne. Svratim. Volim da odem i vidim se s nekim ljudima. Nisam imao priliku u prethodnom periodu, ali eto sada rado odlazim. Ali opet, lepo je dok se pobeđuje. Pitanje je da l bi smeo i u Niš da kojim slučajem nismo bili uspešni u kvalifikacijama. To je naš mentalitet i ja ga poznajem, upoznao sam ga dok sam obavljao druge funkcije. Ali negativne stvari me zenmaju, zanima me samo poziiva. Tako i razmišljam – istakao je Piksi.
Jednom pobednik, uvek pobednik!
